www.radiovedro.rs | Za vedriji dan          Skini ANDROID APP
TEL: +381 11 420 6996

Registracija

MAГАЗИН

05.12.2016


ЗАШТО ЕУ ПРОВОЦИРА ТУРСКУ?


 

ЉУБАН КАРАН

 

Руковођење ЕУ неодољиво подсећа на руковођење СФРЈ у периоду њеног разбијања изнутра


СФР Југославија била је добро организована и јака држава у поређењу са државицама које су од ње настале. Као таква, могла је да се сачува од свих опасности свана, али да се сачува од оних који су њом руководили, није могла. Први знакови слабости државе били су видљиви кроз нерационалне и самоуништавајуће потезе државних институција. Руковођење ЕУ веома подсећа на то, јер и она функционише као наднационална. Њене институције већ дуже време доносе нерационалне и самоуништавајуће одлуке јер се јављају јака самовоља и егоизам држава чланица. Економска криза 2008. године била је окидач таквог понашања, све је кулминирало мигрантском кризом а Брегзит је био само прва последица, и, по свему судећи, процес разбијања ЕУ неће се лако зауставити као што се није зауставио ни у СФРЈ.

Одлуке у ЕУ постале су нерационалне, самоубилачке, непоштене и неправедне. Наступ према државама ван Уније препотентан је и оптерећен комплексом више вредности. Економски интереси проширења Уније су занемарени и приступни преговори се користе као средство уцењивања. Погодности и предности чланства у Унији користе се као уцењивачки механизам за проширење НАТО и мобилизацију земаља за притисак на Русију. Већина балканских земаља чланица примљена је у ЕУ због услуга НАТО приликом агресије на Србију, без испуњавања критеријума на којима се инсистира када је Србија у питању. Зато не чуди што је добар део и наше јавности убеђен да без уласка у НАТО нема чланства у ЕУ иако то није тачно. Све те појаве су толико негативне да временом морају произвести негативан став према унији и код самих чланица а камоли код оних које то нису.

ИГРЕ НЕРАВА СА ТУРСКОМ
Није лако објаснити зашто ЕУ повлачи самоубилачке потезе, јер само тако се могу назвати последње политичке поруке Турској. Први пут од када ЕУ постоји Европски парламент је донео одлуку о замрзавању преговора са неком земљом – са Турском. Преговори су замрзнути под оптужбом да је турски председник Ердоган искористио покушај пуча како би се обрачунао са политичким противницима у земљи.

Нигде се не каже да су ти политички противници први прибегли насиљу и да су покушали да се с њим силом обрачунају иако је победио на парламентарним изборима. Не каже се колике су биле размере организације пуча нити да је иницијатива дошла извана. По ономе што смо видели да се дешава у Турској, организација пуча обухватила је све структуре друштва, посебно војску и полицију. И шта би сада требало у тако ровитој ситуацији Ердоган да уради, да им омогући и другу шансу?

ЕУ помиње и неприхватљиву намеру да турско законодавство врати смртну казну за нека тешка кривична дела. При томе се не питају шта би било са Ердоганом да је пуч успео. Није тешко претпоставити да би и над њим била извршена смртна казна, иако је сад нема у турским законима, или би био подвргнут линчу. Ко се не сећа целом свету приказаног болесног иживљавања џелата приликом вешања Садама Хусеина. И то је за ЕУ било нормално суђење и нормално извршење смртне казне. Није било осуда таквог поступка. Ко се не сећа језивог масакра Моамера Гадафија, где живог човека боду, секу, кидају и силују, горе него што би то урадиле најкрволочније звери. И ником ништа. Све је то било у реду, и ЕУ се није узнемирила нити протестовала.

Неко ће рећи да то нема везе са ЕУ нити са замрзавањем преговора са Турском. Можда, али шта ћемо са Румунијом. Нису ли лидери румунске револуције наредили да се над Николајем Чаушескуом и његовом супругом Еленом изврши смртна казна да би преузели руковођење државом, јер су знали да само тако могу зауставити отпор његових присталица. Са тим истим руководством Румунија је примљена у ЕУ и то по скраћеном поступку. Одакле одједном таква преосетљивост у овако напетој ситуацији са мигрантима у Турској.

Турска чека пред вратима ЕУ већ 30 година, и показала је невероватно стрпљење. Мало је држава које не би одустале. Раније су је одбијали изговором да не може постићи европске стандарде, поготово у азијском делу земље. Међутим, након пријема Бугарске и Румуније у стању у каквом су тад биле, тај аргумент не важи. Тада је наметнут аргумент да је Турска многољудна држава и да би тај број људи наглим пријемом пореметио стабилност Уније. Али шта сада када унију напушта Велика Британија са око 65 милиона људи а Турска има око 75, таман да попуни насталу празнину. Зато се сада траже нови аргументи да се преговори успоре, па и прекину.

КО УПРАВЉА ЕВРОПСКИМ ПАРЛАМЕНТОМ
Постоји ту још једно веома битно питање – страх ЕУ од Турске више није само економске природе, него више политичке – због приближавања Русији. Ердогана и Путина више не вежу само економски интереси, од када му је Путин, по свему судећи, уступањем обавештајних података спасио и каријеру и живот. Због нерационалних одлука, поставља се и круциално питање: чије уствари интересе тренутно заступа Европски парламент, ко на његове одлуке највише утиче? Нису ли то САД? Зашто се ситуација са Турском није могла развлачити кроз преговоре и отварање поглавља, него јој се баца рукавица у лице. Јер, ако је могла да чека 30 година, чекала би још неколико, а за то време би се ситуација са мигрантима некако решила.

Ердоганов гард према САД је чврст јер је схватио да се његово свргавање планирало отуда. Вероватно да не верује да то није био план обавештајних служби водеће земље НАТО него неког тамо настањеног дисидента. Ердоган, као њихов савезник, најбоље зна да САД тешко одустају од плана, па и кад нису у праву. Плаши се новог покушаја да га уклоне и зато је тако радикалан. Садашњој нетрасформисаној Америци не одговара никакв напредак нити успех Турске под Ердоганом, поготово некакв историјски успех као што је улазак у Европску унију, јер то би га учврстило на власти за сва времена. А шта ће им у Турској човек који на САД гледа као на неког ко жели да га убије?

Не може се занемарити снажан утицај САД на најмоћније европске лидере који су већ годинама у ситуацији да многе одлуке доносе на сопствену штету. Шта онда рећи за политичаре мањих земаља ЕУ, које су потпуно зависне и под пуном контролом САД. Како изгледа њихово гласање у европским институцијама. Уз све то, једна битна ствар разликује Европски парламент од других институција ЕУ – иако се посланици бирају по државном кључу, организују се по политичким групама, а не по држављансву. Ту се јавља могућност стварања интересних група, па тако и услови за корупцију. А зна се да обавештајне службе САД располажу огромним буџетима и масу најтежих проблема решавају управо новцем.

Тек тако би се могао разумети поступак ЕУ према Турској, који је, према садашњој политичкој клими, једино у интересу САД. Јер, договор између ЕУ и Турске био је и добар и потпун. Увелико је релаксирао напетост услед мигрантске кризе у свим земљама на мигрантским рутама. Значи Турска да збрине мигранте, а заузврат добија: новчану помоћ,, безвизни режим са ЕУ и убрзање преговора о уласку у ЕУ. Све се очекивало сем да ЕУ одустане од обећања које су сами формулисали јер то није њен интерес. То је интерес САД.

Тако су потпуно непотребно испровоцирали Ердогана и натерали га да донесе тешке одлуке. Турска губи не само стрпљење него и мотив уласка у Унију, која није примамљива као што је била. Испровоцирали су Ердоганове претње да ће у Европу послати три милиона избеглица, „које сада Турска храни“. Утисак је да се његове претње не схватају озбиљно, а требало би. Не треба подцењивати Ердоганову одлучност, јер је више пута демонстрирао на делу. Не треба предвиђати Ердоганове политичке потезе и по томе правити планове зато што је Ердоган непредвидив.

Сем тога, Ердоган све више помиње алтернативу ЕУ прикључењем Шангајској организацији, где су што сталне што потенцијалне чланице неке од највећих и најмногољуднијих земаља света – Русија, Кина, Индија, Иран итд. За сада се то посматра као Ердоганов блеф и лажна претња, али питање је да ли је баш тако јер његови дипломатски потези и државне посете воде у том правцу. Ако би донео такву одлуку, шта га спречава да Европи врати шамар и активира „избеглички цунами“, како га неки зову.

КАКО ДА СЕ ПОСТАВИ СРБИЈА?
Досадашњим активностима Владе Србије нема се шта приговорити, посебно што се тиче ангажовања три министарства – Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјалну питања, Министарства унутрашњих послова и Министраства одбране. За сада они много боље обезбеђују југоисточне границе Србије него што се могло очекивати. Пресекли су бројне кријумчарке канале, од међународних, до домаћих и разоткрили све идеје и покушаје илегалног уласка у Србију који сежу до невероватних. На пример, пре неколико дана мигранти су прешли границу са Македонијом у празном вагону цистерни где је претходно било гориво, не марећи за отровна испарења, хладноћу и опасност од струјног удара при пењању на вагоне и сл. Све је успешно урађено без ограда којима су прибегавали наши северозападни суседи.

Званичне изјаве портпарола Војске Србије капетана корвете Јована Воркапића уливају поверење, јер је, према његовим речима, масовни илегални улазак миграната потпуно спречен. Успешна борба се води и са кријумчарима који не презају ни од чега, а којих је од јула до данас ухваћено више од стотину и пресечени њихови кријумчарски канали. Патроле на нашим југоисточним границама појачане су међународним контингентом полиције (50 полицајаца) из Чешке, Словачке и Мађарске. Обећања су да је то само први контингент и да ће појачање међународних полицајаца бити још јаче. Да није нових момената, не би имали разлога за бригу.

Сада је Европски парламентпровоцирао потенцијално далеко опаснију ситуацију, која се не би могла тако успешно контролисати. Ако се узме у обзир да је Европа до сада прогутала милион избеглица и да је то изазвало опште засићење, расправе, раздор и свађе, шта ће бити ако нагрне још три милиона и ако уз то Ердоган таласе миграната темпира као освету. Земље ЕУ већ показују висок ниво себичности, тако да није тешко проценити да би та ситуација била – спашавај се ко може. Било би веома тешко ускладити општи интерес и направити план где се нико не би осећао оштећен и преварен. Сем тога, мора се имати у виду да Србија није члан ЕУ и да ће Унија прво штити себе, па тек онда колико може друге.

Настојаће да велики проблеми остану ван њене територије, и ту је Србија у опасности. Не би се смело догодити да огроман број избеглица уђе у Србију а да им се излазак блокира – да остану заробљени на територији Србије. Основна је ствар да број оних који уђу буде приближан ономе који изађу из Србије, јер и мала дневна разлика на тако велики број људи може нам направити велике проблеме. Наравно да би одређен број избеглица, према договору, требало и ми да збринемо.

Све је извеснија могућност да и ми подигнемо ограду на југоисточним границама, јер, ако Ердоган оствари своју претњу, садашње снаге које контролишу границе неће бити довољне. Влада тврди да је спремна варијанта „Б“, која све то предвиђа. Ограде се не могу подићи преко ноћи и зато би одлуку требало донети на време. Ако се већ ограђују чланице ЕУ, зашто не би могли и ми који сами бринемо своју бригу. Уосталом, некаква политичка грешка коју би произвела таква одлука ако новог таласа миграната не буде, имала би неупоредиво мање штете него ако нови талас крене и затекне нас недовољно спремне. Зато је велико питање да ли такав талас миграната могу зауставити и ограде.

На време би требало размишљати и о припреми резервног састава полиције и војске, а најтежи облик мигрантске кризе тражиће ангажовање свих структура. Драстично повећан број миграната иницираће и друге опасности, као што су епидемиолошке, пораст криминала (што од миграната што од домаћих криминалаца због ангажовања полиције на другим пословима), пораст опасности од тероризма, затим економски проблеми због збрињавња толиког броја људи са којима се, без обзира на све, мора поступати хумано итд.

Ни у једној варијанти не смемо дозволити да се на нашој територији формирају огромни прихватни центри, као што је то случај у Турској, без обзира ко би то финансирао. Турска је моћна држава, чини велику услугу ЕУ задржавањем миграната на својој територији, па, и поред тога, доживљава увреде и понижења. Из тога би требало нешто научити – да нам евентуалне услуге ЕУ тог типа не би користиле. Јер сви су спремни да дају и новац, и опрему и помоћ у људству, само да се све дешава што даље од њих. А ми смо мала земља која не може да отклони опасности које би такав пројекат донео.

Још нешто Србија мора имати у виду – да мигрантска криза све више поприма контуре добро смишљене опарације, чији крајњи циљеви још увек нису јасни. За сада се једино зна ко је операцију покренуо, али је још увек је тешко доказати да ли је то урађено намерно и због чега. Зато морамо бити опрезни, јер покушаји дестабилизације Србије трају већ годинама. Зашто неко не би искористио прилику да преко миграната уради оно што није могао на други начин и направи општи хаос како би касније могао правити ред по својој вољи.

Једно је сигурно – ако Ердоган оствари своју претњу, ЕУ више неће постојати. Јер, ако је милион миграната уздрмао ЕУ и пореметио њено функционисање, шта ће бити ако крену још три милиона. По томе би Србија требало да се равна и не наседа на евентуална обећања или уцене.